piše: Fadila Nura Haver

Važno je u dobar čas stići svoju nafaku, sve drugo može čekati.

Uživamo u Jednostavnim, Brzim i Jeftinim Jelima

Ponekad kasnimo na nešto važno, a stigne nas nešto mnogo važnije – po čemu kasnije pamtimo taj dan. Kad se, tog jutra, oglasilo zvono na vratima, znala sam da ću zakasniti na prvi čas, jer nas nikad nije, kao tog jutra, budio mljekar Lošo. Budila nas je majka, sve kućile. Njoj nije trebao budilnik, imala je neki svoj – majčinski, koji bi joj nježno dohaberio kad je pravo vrijeme da probudi djecu i, dok se mi spremamo, pripremi doručak i topli napitak.

Jutros se mati pogubila kao što se ponekad dešavalo bratu, kad navečer ne napiše zadaću, pa mu je ujutro svi moramo pisati jer se on, u panici da neće stići sve obaviti, ničega ne može sjeti. A sad, evo, dok navlačimo odjeću koju prvu dohvatimo i čekamo red pred kupatilom, svi moramo tješiti majku koja sebi ne dolazi kako joj je moglo njeno rođeno zvonce prespavati. Jedva se pribrala barem toliko da preuzme kanticu s mlijekom od Loše. U taj tren sam i ja izjurila van, a mati zavapila: Gdje ćeš bez doručka, dijete drago, sedam časova imaš danas, ima da skapaš od gladi! Ne mogu ja čekati ni tebe, ni braću, ni doručak – procijedim kroz zube.

Hajmo mi, kažem Loši.

Nikad prije nisam išla u školu s mljekarom, koji bi u redovnoj situaciji mlijeko isporučio dvadesetak minuta nakon našeg odlaska. Vozio je bicikl pored sebe, natovaren, poput konja, limenim kanticama i velikim cekreima koji su imali pregratke za flaše. Bio je dobrodušni starac, punačak i rumen kao Djeda Mraz na čestitkama. Išla sam s druge strane bicikla i, za početak, pitala ga koliko ima krava. Njemu to pitanje bilo milo, pa mi pričao o svakoj kravi kao da mu je član porodice, a svaka je imala neobično ime – Bisera, Paunica, Šuhra, Draga, Cura, Mikica i Ziza.

Potom je skinuo poklopac s jedne manje kantice, one za sir, i ponudio me: De uzmi, vrući kolačići! Evo i ja ću, taman dok doručkujemo, eto nas do tvoje škole. I, dok sam se ja snebivala – neka, hvala, ne mogu, neću, samo vi… Lošo mi održa kratki čas o nafaki: Dijete drago, svako u svakom danu ima svoju nafaku. Ona zorom porani, drago joj što je tebi poslana, sve leti. Kad ‘vamo, ti se nećkaš, ne primaš, i tako… Odbiješ je od sebe, ona se naljuti, ode drugome, a ti ostade gladna vazdan. Sva te nafaka za taj dan maši. De, bujrum!

Popodne istog dana, pričam majci kako sam jutros jela najbolje uštipke u životu. Nekakvi obični a ukusni, nisu masni kao tvoji, kažem joj iskreno. Valja nam pitati Lošinu ženu kako ih pravi, veli mati. I pitala je. Otad ih je i ona pravila na isti način. I ja ih i dandanas tako pravim.

LOŠINI KOLAČIĆI – NAJJEDNOSTAVNIJI I NAJBRŽI UŠTIPCI

Umutim viljuškom 2 jaja, dodam 3 čaše brašna /od 2 dl/, 1 kašičicu soli vrhom, 1 kašičicu sode bikarbone ravnu, 1 kašiku sirćeta i 1+3/4 čaše vode obične. Sve dobro izmiješam. Tijesto je malo gušće nego za palačinke. Zagrijem u šerpi ulje, oko dva prsta debljine, na temperaturi 2 od 3. Izlijem kašikom smjesu u vrelo ulje. Pržim s obje strane, kratko, brzo se peku. Vadim ih rupičastom kašikom u veliku šerpu s poklopcem. Od ove količine smjese dobije se više nego dovoljna količina uštipaka za četiri osobe. Dobri su i hladni, čak i narednog dana. Nipošto ne stavljam, mlijeko ili kiselu vodu, niti prašak za pecivo, jer u tom slučaju budu masni.

Uživajte! Eto, važno je u dobar čas stići svoju nafaku, sve drugo može čekati.