Došlo je vrijeme da ponosno najavimo prvi događaj na ovogodišnjem, 6.Bratunačkom strip festivalu koji će se održati u periodu od 02-04.08.2024.godine.

Izuzetno nam je zadovoljstvo najaviti izložbu karikatura ljubovijskog karikaturiste Zorana Mihailovića Zoće kao događaj koji će otvoriti 6. Bratunački strip festival.

Veoma smo zahvalni ovom velikom umjetniku što je odabrao Bratunački strip festival kao mjesto i povod na kome će, posle više od 30 godina, predstaviti svoj rad lokalnoj publici. Naš festival nastoji promovisati domaće umjetnike (mi građane Ljubovije svakako smatramo domaćim) tako da je ovo još jedan razlog više da budemo ponosni na ovaj događaj.

U nastavku vam donosimo kratku biografiju autora kao i jednu šaljivu anegdotu iz autorove biografije koju je sam napisao specijalno za ovu priliku.

Vidimo se na festivalu!

Zoran Mihailović Zoća, rođen je 28.02.1957.godine u Ljuboviji. Djetinjstvo i mladost proveo je u rodnom kraju a nakon završene gimanzije odlazi na studije u Beograd gdje i danas živi i radi.

Iako živi u Beogradu, nikada nije krio privrženost rodnom kraju pa zato uvijek apostrofira kako sebe smatra „Ljubovijskim karikaturistom na privremenom radu u Beogradu“.

Prve karikature objavio je još davne 1975.godine a do sada ih je objavio na hiljade u skoro svim novinama, kako današnjim tako i u novinama koje su izlazile za vrijeme Jugoslavije.

Dobitnik je više nagrada i priznanja o kojima, kako sam kaže, nikad nije vodio preciznu evidenciju. Nosilac je titule „Vitez humora“, priznanja dodijeljenog od strane Udruženja strip umjetnika Srbije.

Samostalno je izlagao šest puta, a na grupnim izložbama učestvovao više stotina puta.

Pored kariakture, bavi se ilustracijom, stripom i garfičkim dizajnom

ZARAŽEN SMEHOM

Kada sam shvatio da sam zaražen, sproveo sam detaljnu istragu kako bih saznao kada, gde i kako se to dogodilo.

Prvo sam pomislio da je to možda nasledno. Genetika je čudo! Ma nije, kakvi, moji su hvala bogu svi normalni. Jedino sam ja neozbiljan.

U porodilištu sigurno nije. Tetka Jelena babica bila je veoma ozbiljna osoba, a tog 28. Februara 1957. godine u ljubovijskom porodilištu nije se ništa čudno desilo, osim mog rođenja.

Ako nije genetski, ako nije u porodilištu, onda je veoma verovatno da je to bilo negde na putu od bolnice do kuće. Kada malo bolje razmislim na tih 300 metara od stare bolnice do crkve u centru, ništa tako kobno nije moglo da mi se desi. Ali opet, i moglo je… Na tom kratkom putu ka kući, mogla su da me sretnu barem tri vodeća šereta Ljubovije.

Prvo, i veoma moguće je da su moje roditelje sreli čika Veco i Strahinja Savić, majstori čaršijskih viceva, darujući me udahnuli su mi i čaršijski duh za humor.

Onda, mogla se desiti i opasnija stvar. Recimo, da baš tog dana nema nikakvo suđenje vrsni ljubovijski kozer i sudija čika Miko Grujčić, pa da na mene prenese deo svog umeća da ljude učini srećnim i nasmejanim.

Prvih par meseci u kući komuniste Arsena Mihailovića, krštenje nije obavljeno. To je sigurno. Onda je brigu o mom duhovnom životu preuzela tetka mog oca, baba Zorka. Čim sam prohodao i mogao na dan da budem odvojen od roditelja, baba Zorka je taj problem rešila u Grabovici na samo njoj i popu Cvetinu znan način. Hvala im! Pa možda je ona?! Ma nije, to bi već bila genetika – a to smo eliminisali kao mogućnost.

Onda je Bog! E, to još ne znamo, to ćemo tek videti. I sigurno je on.

Pa ne bi džabe zvali mog oca u komitet da objasni zašto Stevan Filipović na stranicama časopisa Duga sa uzdignutim rukama uzvikuje pet olimpijskih krugova.

To samo Bog i ja znamo.

Zoran Mihailović Zoća