piše: Nihad Đozić
ili Stranger in the night
Danas smo slavili Uskrs usred mjeseca Ramadana. Uskoro će Vaskrs pa Bajram. Imaću sto i pedeset kilograma. Biću kao stopedesetlitarsko bure vina koje sam popio u prošloj godini. Ja, kao agnosticirani ateist, slavim sve što mi dođe pod ruku. Živim tamo gdje hoću i kako hoću. Niko me ne ugrožava, nikog ne ugrožavam. Možda sam već mrtav, ali mi još nije javljeno? Čudim se zašto se ljudi stalno žale i nešto kukaju? Zašto nam je uvijek neko drugi kriv?
Ove godine obilježavamo tri desetljeća od dolaska be-ha izbjeglica u Ljubljanu i Sloveniju. Bježali su svi, što od rata, klanja i sranja, što od etnonacionalnog koncepta koji i dalje sumanuto vlada na našim prostorima. Slovenija je tada, i sama tek izašla iz rata, napravila šta je realno mogla (više ljudi nego država). Nisam tražio ništa već samo da me puste na miru, da me ne progone. Iskreno im hvala što nisu. Imao sam samo izbjeglički karton i, nakon pola godine, izborio sam se za radnu dozvolu.
Kada su u Dejtonu sklepali kakav takav mir, većina se vratila u svoj zavičaj i srušene kuće, a moja malenkost nije otišla da bi se vraćala. Ja kad jednom odem, ne vraćam se više. Godinu dana sam se mučio dok nisam prelomio tako da ću tek 2023. slaviti tri desetljeća (ako se tu ima šta slaviti). Bolji su vjerski praznici, trpeza je bogata. Sve dok ima za jesti i piti, dobro je. Ako me niko ne progoni iz ovih ili onih razloga, sretan sam čovjek. Trudim se biti zahvalan.
Nastojim ostati slobodan, ali i od samog sebe. Živim u građanskoj državi u kojoj sve ono što je privatno, ostaje u intimi vlastitog doma. Niko ti ne brani da budeš ono što jesi i da čuvaš svoj kulturni identitet, ali ta glupa estradizacija vjere, nacije, politike, ideologije, napravila je puno materijalne i duhovne štete svima, osim nekolicini bogatuna koji vješto manipulišu niske strasti i emocije ljudi. Fromm bi za njih rekao: ‘Ako si ti ono što imaš, šta si ti ako to izgubiš’? Strah je suvišan.
Niko ne može izgubiti ono što nosi u sebi, ali mora znati da je do njega. U tridesetak godina koliko sam tu, naučio sam da postoji tri vrste izbjeglica (Slovenci koriste pojmove begunci i pregnanci) ili došljaka. Većina tih koji su ostali, integrisala se na zdrav i normalan način. Drugi su se asimilirali i skrivaju ono što jesu ili što su bili. Treći imaju geto u glavi: žive u Ljubljani, a mentalno su zarobljeni u svom selu ili kakvoj gradskoj mahali. Nikad ne nauče jezik svoje nove domovine i druže se samo sa ‘svojima’. Ostale preziru.
Nova sredina je otvorena i pristupačna onoliko koliko si ti otvoren i pristupačan do nje. Interes mora biti obstran. Građanin radi i plaća porez, država iz toga finansira svoj opstoj. Biti stranac je vlastiti izbor (to se može biti i u sredini iz koje potičeš).
Gospodin Janko moj punac u punoj, novoj mladosti!
P.S.
Sretno svima koji slave.
Prijatelj Zoran Mihailovic komentarise: “Mozda mi neces verovati, ali ovo je jedan od tvojih naj boljih tekstova. Bravooo!